 |
Terazijska česma ispred Topčiderske crkve
Podignuta 1860
|
Posmatran iz Zemuna, Beograd je u to vreme davao pravu sliku jedne turske varoši, sa svojim kućicama pokrivenim ćeramidom, koje su se gubile u zelenilu vrtova i stapale sa visoravni, koja se uzdizala nad utokom brze Save u Dunav. Jednolikost i monotoniju te varoši prekidali su jedino beli, viti minareti, koji su se na sve strane mogli videti na toj visoravni, kao da su hteli demonstrativno da kažu: ovde Islam gospodari!
Na svršetku dana, kad bi sunce zalazilo iza bežanijskih padina, tada bi Beograd, ovaj turski grad, zablistao u sjajnome refleksu sa srebrnih vrhova bezbrojnih turskih džamija. A kada bi se sunce već smirilo i kada bi suton počeo da pada na varoš, tada bi se sa sviju strana začuli tihi, elegični zvuci mujezinove pesme: Ala-ih akbir!
U ovome prizoru, u ovoj vernoj slici turskoga istoka, među ovim bezbrojnim amblemima Islama, ničega što bi odavalo da je ovo jedan hrišćanski grad, sem jednog jedinog zvona kod Saborne crkve, jedinog znaka hrišćanstva i pravoslavlja. Usamljen među ovim mnogobrojnim minaretima, on je izgledao kao neki obezoružani zarobljenik, opkoljen neprijateljskim stražama.
Od Kalimegdana, Kraljevog trga, sve do Dušanove ulice, pružao se turski kraj Beograda. To je bilo pravo tursko gnezdo. Uzani, krivi sokačići, jednospratne i dvospratne kuće - većinom u drvetu, sa doksatima u staklu i konkima, i sa mnogobrojnim prozorima obojenim omiljenom turskom bojom zelenom i poređanim u istočnjačkom stilu jedan do drugoga -nalazila su se skrivena od radoznalih pogleda, u prostranim baštama, ograđenim visokim zidom. Tek retko po koja kuća izbijala je na ulicu. To su većinom bile zgrade, za stanovanje muškaraca i prijem gostiju, takozvani selamluci. Turske hanume pak stanovale su u svojim golubijim čardacima, koji su se dizali u zelenilu vrta, u kome je cvetao badem i „šeftelija", mirisan jasmin i đul, šarenile se lale i zumbul, šeboj i karamfil prosipali svoj opojni dah sladostrašća. Među cvetnim bademovim granama lepršale su se kumrije; njihovo monotono elegično gugutanje zvučalo je kao refren tihog haremskog života. Gore, na staklenim doksatima, mlade turske devojke vezle su na đerđefu, dok su se u bašti šiparice koje za jaš¬mak i feredžu još ne behu dorasle, klackale na daski sa svojim hrišćanskim drugaricama, susetkama.
Iz svake turske bašte, mala vratanca - kapidžici - vodila su u susedno dvorište i to je išlo tako redom sve dalje i dalje, tako, da se kroz te kapidžike moglo da ide, čak u drugu i treću mahalu, a da se ne izađe na ulicu.
U ovome isključivo turskome kraju živela je ovde-onde i poneka hrišćanska porodica, trgovačka ili činovnička. One su uglavnom stajale u dobrim, često i prijateljskim odnosima sa svojim muslimanskim susedima. Naročito prijateljski odnosi vladali su između turskih hanuma i hrišćanskih žena. Način života, i njino - slobodnije kretanje hrišćanskih žena neobično su interesovali turske žene, izazivali njihovu radoznalost i privlačilo ih hrišćanskim ženama. Njima je godilo, pa i laskalo, kada bi u svojim haremima, pored svojih turskih prijateljica, imale i po neku hrišćansku gospođu.
Na uglu svake druge, treće ulice, nalazila se po neka manja ili veća džamija, okružena grobovima, veoma zapuštenim, u travi i korovu. Kult mrtvih Islam nije poznavao!
Najživlji krajevi turskog Beograda behu Varoš Kapija, ulica Kralja Petra - Čaršija - Zerek i Dušanova, ulica. Naročita pak živost vladala je na Velikoj pijaci (Kraljevom trgu). To je bilo središte Beograda, tu je pulzirao život. Naročito živopisnu sliku u to vreme pružala je Velika pijaca; turske zaptije i nizami u fesovima, turske hanume zavijene u jašmake i ogrnute feredžama, turske muftije, i hodže u čalmama, stari Jevreji sa dugim bradama i još dužim kaftanima, jevrejske žene, sa šarenim svilenim mahramama obavijenim oko fesa, pokrivenog crnom kićankom, izgledale su kao cvet bulke, kad joj otpadnu cvetni listići krunice. Grkinje i Cincarke zabrađene, sa dugim zulufima sa obe strane uva, u svojim uzanim anterijama, građani u širokim čakširama i ćurčetu sa fesom na glavi; srpski žandari i vojnici u svojim uniformama; popovi u crnim mantijama i sa dugačkom kamilavkom na glavi, srpske žene u fistanu i libadetu sa fesom na glavi - eto ovakvu jednu živopisnu sliku pružala je Velika pijaca. Tek retko, po koja gospođa u evropskome odelu mogla se zapaziti u ovom prijateljskom šarenilu.
Prema Savi i Dunavu tadanji Beograd se pružio sa jedne strane do Savamale, a sa druge do Dušanove ulice. To je bio najnaseljeniji kraj, u to vreme i centar varoši.
Varoš Kapiju i Savamalu držali su u svojim rukama hrišćani, srpski i grčko-cincarski trgovci i zanatlije. Tu su se nalazili razni dućani, prema potrebi, zahtevu i ukusu toga vremena: bakalnice, boltadžinice, galanterijske radnje, magaze, lončarije, abadžijske i terzijske radnje, berbernice, simidžinice (pekare) itd.
Zerek (ul. Kr. Petra) i Dušanovu ulicu, behu za sebe rezervisali turski trgovci, pomešani sa Jevrejima. Tu su se ređali dućani sa carigradskom robom, terzije, papučari, bakali i bezbroj duvandžinica. Na ćepencima viđale su se gomile, čitave piramide od tankih, zlatno-žutih svilenih vlakana divnoga duvana, koji se otvoreno prodavao na oku. Malo dalje na ćepenku, povučeni u unutrašnjost dućana, klečali su križači duvana, koji su tu u „avanini" križali aromatične žute listiće, koji su svojim mirisom natapali celu ulicu. To je bilo srećno doba za pušače! Dukat oka najfinije bošče!
Život ekonomsko-privredni u starom turskom Beogradu bio je vanredno jednostavan. Novac je imao veliku vrednost, proizvodi su se dobijali u bescenje. Upamtio sam pričanje jednog Beograđanina iz tog vremena da je kao „čirak" poslat na pijacu da kupi namirnice za celu nedelju dana, dobio ciglo 30 para dinarskih i sa to basnoslovno malo novaca on je pokupovao sve i sa punom korpom raznih namirnica došao kući i još doneo kusur.
U to vreme jedna mala kuća mogla se kupiti u Beogradu za 100 groša, velika kuća za 4-5000 groša (oko 1000 dinara).
Novac u prometu u to vreme bio je sav mogući; najčešće u čaršiji i na pijaci opticali su austrijski cvancik i kao veća moneta austrijski talir, onda ruske kopejke i ruske rublje i nešto malo turskog novca. Sitan novac bio je stari austrijski veliki bakarni dvadesetoparac u veličini potkovice i ruska kopejka.
U starom turskom Beogradu, najugledniji društveni položaj imale su stare cincarske i grčke porodice, među ovima naročiti ugled su uživale „hadžije". Već sama titula jednog hadžije davala mu je pravo na izuzetna poštovanja. Te grčko-cincarske porodice živele su dosta povučeno i kod njih se mogao naći ponajveći konfor, u sravnjenju sa ostalim građanskim porodicama. U njihovim kućama nalazilo se dosta skupocene carigradske robe: svile, kadife i drugih skupocenih tkanina, skupocenih ćilimova iz Smirne i Anadola, finog bakarnog i srebrnog posuđa i mnogo raznih drugih dragocenosti i nakita.
* Cincari: ''Влахофоне Хелениi", Хелени говоре цинцарски језик ....
Др. Душан Поповић "О Цинцарима" (друго издање, Београд 1938)
Δεν υπάρχουν σχόλια:
Δημοσίευση σχολίου
Η κόσμια κριτική και η ανταλλαγή απόψεων μεταξύ των σχολιαστών είναι σεβαστή. Σχόλια τα οποία υπεισέρχονται σε προσωπικά δεδομένα ή με υβριστικό περιεχόμενο να μην γίνονται. Τα σχόλια αποτελούν καθαρά προσωπικές απόψεις των συντακτών τους. Οι διαχειριστές δεν ευθύνονται σε καμία περίπτωση για τυχόν δημοσίευση υβριστικού ή παράνομου περιεχομένου στα σχόλια των αναρτήσεων.Τα σχόλια αυτά θα διαγράφονται με την πρώτη ευκαιρία.